Moj zamotuljak sreće..

Čekala sam ga dugo...

Kenjam, nisam!  Deca su me oduvek plašila... 

Kada sam ušla u dvadesete, počela sam ozbiljno da radim, da putujem.. Imala sam veze i vezice, ali ne, nisam bila sposobna da postanem majka.. Nisam se mogla zamisliti u toj ulozi.. nisam verovala da ću ikada postati ona mama sa igrališta.. NIKAD!

Imala sam ponekad kontakt sa klincima, nije da nisam.. Ali, koliko god da sam bila pažljiva, mislila sam da ću nešto pogrešno uraditi ili ispustiti tuđe dete, nedajbože.. Pa sam se držala podalje.

Znate ono “Jaoo što je saaadak!!”, a u sebi.. “Ne, ne, molim te ne! Ne približavaj mi se sa tom bebom! Nee, ne u ruke! Neeeee!”

I u tom odbijanju prosla je decenija.. i malo više.. Pojavilo se nešto u meni što nisam mogla da opišem.. neka potreba, želja.. Imala sam partnera, nekoliko godina, nesređen život, oboje smo bili bez posla.

Čak i kada bi mi kroz misli proletelo ono, “hmmm beba”, zatrpavala sam to duboko..

Kako da se odlučimo na taj korak? Pa to je ljudsko biće? Kako da mu priuštimo sve ono što je potrebno za srećno detinjstvo? 

I gde će da spava, jebote nas dvoje smo u sobi od 6 kvadrata?! I šta će da jede.. i…?

I dok mi je mozak smišljao razne izgovore, shvatila sam da mi biološki sat zaista otkucava i da nikada neće biti pravo vreme. Shvatila sam da će mi dete rasti u Srbiji, zemlji u kojoj u skorije vreme neće biti bolje i da ćemo, ako ne pokušamo, propustiti voz..

I onda se desilo..

E, sad jebiga… Tražili ste gledajte!

Trudnoća i kako se sa tom agonijom izboriti devet meseci! 

Prvi korak.. Batali cigare, ako hoćeš zdravo dete, ne moraš i ti dodatno da ga truješ..

Drugi korak.. Živi i hrani se zdravo.. Toga sam se pridržavala do nekog trećeg meseca otprilike, dok nisam počela da osećam miris mesa i slanine u snu.. Ždrala sam od kada otvorim oči.. Koliko svinja sam pojela, ne smem ni da pomislim!! 

Treći korak… Izguraj ovo!! Moraš da izguraš.. još samo 245 dana.. 244.. 243…

Iako sam održavala trudnoću, plašila se nenormalno, moram da priznam da sam i uživala..

Radovala sam se našoj prvoj Novoj godini…

I onom trenutku kada sam ga osetila prvi put…

I trenucima kada smo ga čuvali…

Rastao je on, a bogami rasla sam i ja!! Trideset kilograma više!! Ej! Trideset!!

Precrtavala sam dane na kalendaru, došla do broja okruženog crvenom bojom, precrtala i njega… i nastavila da precrtavam.. 

“Ne izlazi ti se napolje, srećo?”

“Ne boj se, ‘ajde, čekaju te tata i mama.”

„Mili, kreni polako.. molim te..“

„Mili!!“

„Izlazi, bre dete, pući ću!“

Nije hteo.. jednostavno nije hteo..

Onda su me smestili u porodilište.. Bože! Plakalo mi se.. Htela sam da pobegnem.. Ma, šta ima veze, tolike su se žene porodile po kućama, njivama, livadama.. Što ne bih i ja!! Htela sam, majke mi, ali nisu mi dali!

Onda mi je, od stresa, naglo skočio pritisak i morali su hitno da urade carski.. 

Prespavala sam trenutak kada je udahnuo prvi put! 

Prespavala sam trenutak kada je prvi put zaplakao.. prespavala sam..

Ali.. u srce mi je urezan prvi dodir, prvi pogled, taj neodoljiv miris bebe i Jekoderma (ribljeg ulja ili nekog drugog sranja sa kojim ih mažu)... 

U srce mi je urezan i prvi dan u našoj kući, njegova prva noć u novom krevetiću.. i moja briga (celu noć sam proveravala da li diše).. 

U srce mi je urezan ON, svaki njegov osmeh i pokret, gugut i prva reč.. i prvi pad.. i plač.. i ...

Ma, sve mi je, bre, urezano!!!

Ne znam kako sam uopšte mislila da ću živeti bez njega?! Kako bih uopšte hodala ovom planetom?! Kako bih..?!

Moje ČUDO će uskoro tri godine!  

Već neko vreme vodimo ozbiljne razgovore.. 

„Mama, kako su izumrli dinosaurusi?“ 

„Sta su piramide?“ 

„Na kojoj dubini zivi kit i sta jede tako duboko?“

Bogu fala na Google-u!!!

Ovo je moja najvrednija životna uloga!!

Da, mama sam.. i da, idem na igrališta.. Postala sam MAMA SA IGRALIŠTA i volim to!!!