Život u dve, tri reči

Piši blog… Rekoše mi.

Pobogu, zašto?! Šta bih ja to mogla da napišem, što neko već nije?

Piši o svom životu..

O mom životu? Po čemu li je on poseban?! Živim (životarim) u Srbiji, bez posla sam, imam malo dete.. 

Ništa od onoga o čemu sam sanjala, maštala… nisam uspela da ispunim, a skoro ću 40..

Planirala sam da stvorim pošteno, da putujem – vidim svet, da izgradim svoju budućnost, da se smejem…

Jebote, da se smejem!! DA! Ni to nisam uspela da ostvarim! Ne pamtim kada sam se smejala grohotom, onako iskreno, zvonko.. sa suzama u očima! 

Ne pamtim mnogo toga.. Ubila me je svakodnevnica, život u zajednici, smrknuti ljudi, nemaština… Ubila sam samu sebe, rutinom. 

Ne čitam više.. Ne zbog toga što ne želim, već ne mogu, bre! Ne mogu da se skoncentrišem.. Iščitam deset strana, a pojma nemam šta sam pročitala! I onda iznova, i iznova.. i na kraju batalim…

Volela sam da idem u prirodu, da ležim na travi i upijam sunce, da slušam tišinu..

A gde sad to da izvedem? Za neku vukojebinu, para nemam, kola nemam.. znači ostaje mi Košutnjak, Ada..  

Legnem na štrokavo, udahnem.. smrdi jebote, na roštilje, izduvne gasove..

Zatvorim oči, ajd' bar da probamo tišinu.. Zavija bokte, šta je bre ovo?!! Nije muzika... NEEE.. muzika sigurno nije!! Nema ritma, ni melodije.. neko arlaukanje i zavijanje koje para uši, para mozak čoveče!!! 

A sunce.. zajebi, drugi put!

Živim, dišem.. ustajem svako jutro.. iznova i iznova... i svaki dan mi je isti.. kao „Dan mrmota“

„Pa uhvati život u svoje ruke!!“

„Promeni nešto!!“  

„Trgni se!“

Evo, pokušavam, majke mi... Počela sam da pišem blog...